Станислав Бинички

Период највиших уметничких домета и највећих професионалних искушења у развоју српске војне музике везују се за Станислава Биничког. Стваралачким деловањем као диригент, композитор и педагог изузетних способности и огромног ауторитета обележио је читаву једну епоху у српској музичкој историји.

Рођен је у месту Јасика недалеко од Крушевца 27. јула 1872. године. Завршивши основну школу одлази у гимназију у Нишу, где од првог разреда упоредо учи свирање на виолини и флаути код хоровође и војног капелника Фридриха Брунетија и војног музичара Павла Гајичића, а затим и код чешког педагога Јосифа Свободе. Већ као гимназијалац је испољио афинитете ка компоновању и дириговању руководећи ђачким хоровима, а интензивно бављење музиком наставио је и током студија певајући у певачком друштву „Обилић“, под диригентском палицом Јосифа Маринковића, и „Београдском певачком друштву“, чији је управник у то време био Стеван Ст. Мокрањац. Године 1896, Бинички добија стипендију Министарства просвете за школовање на Музичкој академији у Минхену, а по одласку се захвално обратио тадашњем Министру просвете, између осталог рекавши: „...као главни предмет у првом триместру узео сам Теорију, тако да бих по свршеном школовању могао постати добар капелник и учитељ музике, и да бих могао успешно радити на скупљању наших народних музичких умотворина и доводити их у ред модерних композиција...“. Препознат као изузетно надарен, Бинички наредне године добија и другу стипендију од Министарства војног, за наставак музичких студија, што ће у каснијем раду умногоме одредити даљи правац његовог уметничког деловања. У Минхену се Бинички и жени колегиницом са студија Фридом Бланк, која по удаји постаје Мирослава Бинички, његова верна уметничка сарадница, и истакнути музички педагог.

Године 1899, након завршетка студија, Бинички се вратио у Србију где је постављен за војног капелника и референта за музику при Министарству војном. Ова дужност обавезивала је Биничког да води бригу о школовању кадрова војне музике, попуњавању војних оркестара, премештајима војних музичара и набавци инструмената за све војне оркестре. Иста година била је од великог значаја како за Биничког тако и за целокупну српску музичку историју. Основао је први симфонијски оркестар у Србији под именом ,,Београдски војни оркестар“ и са њим одржао први уметнички концерт, а заједно са Стеваном Мокрањцем и Цветком Манојловићем основао је и прву ,,Српску музичку школу“ (данашња МШ „Мокрањац“) у којој је Бинички радио као наставник певања. У Српској музичкој школи су као педагози тада били ангажовани и Цветко Манојловић као наставник клавира, Мирослава Бинички као наставник певања, Јован Ружичка као наставник виолине и Венцеслав Рендл као наставник виолончела. Музичку теорију је предавао управник школе Стеван Ст. Мокрањац.

Већ од првог уметничког концерта који је приредио 1899. године са Београдским војним оркестром, којом приликом је изведена његова увертира „Из мог завичаја“, Бинички је домаћој публици представио сасвим нове програмске садржаје. Још увек одишући траговима отоманских поробљивача, Београд је радознало дочекао нов музички дах који је Бинички уносио извођењем својих и композиција иностраних аутора. Приређујући концерте на којима је извођена популарна музика, који су одржавани у башти кафане „Коларац“, као и симфонијске концерте на којима су извођена и дела старих мајстора, Бинички је едуковао и музичаре и тадашњу публику, те педагошки деловао на све који су били спремни и вољни да приме нешто ново.

Почетком 1904. године расформиран је Београдски војни оркестар и Бинички оснива ,,Музику краљеве гарде“, ангажујући војне музичаре из различитих састава са највише знања и оркестарског искуства. Године 1907, Музикa краљеве гарде постаје ,,Оркестар краљеве гарде“, али се, поставши широко познат и значајан културни фактор, оркестар и данас много чешће среће у музичкој литератури под првобитним називом. У периоду до Првог светског рата, делатност Оркестра краљеве гарде и Станислава Биничког, као његовог руководиоца и диригента, имала је велики утицај на српске музичке прилике. Неколико значајних концерата одржано је у српској престоници и у свима је учествовао Бинички са музичарима Оркестра краљеве гарде. Неки од тих концерата су значајни датуми у нашој музичкој историји, јер је тада домаћа публика била у прилици да први пут чује нека од грандиозних дела класичне музике, какве су композиције Јозефа Хајдна или Л. В. Бетовена. У дворани „Коларца“, 12. децембра 1907. године изведен је ораторијум „Седам речи Христових“ Јозефа Хајдна за соло глас, хор и оркестар. Ораторијум Јозефа Хајдна „Стварање света“ изведен је 7. априла 1908. године у Народном позоришту, а један од значајних догађаја, такође у Народном позоришту, је и „Оперско вече“ одржано 10. новембра 1909. године. Круна свих дотадашњих успеха било је извођење „IX Бетовеновe симфонијe“ за соло гласове, хор и оркестар, које се одиграло 5. априла 1910. године у Народном позоришту, уз учешће, за ту прилику, специјално припремљеног оркестра од 75 музичара, кога су махом чинили музичара Оркестра краљеве гарде, и преко 120 чланова хорског ансамбла, сачињеног од чланова више певачких друштава. Док је Бинички руководио, готово, тромесечним припремама, и на крају самим извођењем, Мирослава Бинички је спремала солисте. О утиску са те вечери, поред осталих, неколике речи хвале написао је у „Српском књижевном гласнику“ и, композитор и диригент, Стеван Христић: „Најзад је Београд чуо IX Бетовенову симфонију. Колико рада! Колико припрема! И колико узбуђења. О извођењу код нас може се рећи само добро, са обзиром на наше музичке прилике. Г. Бинички је дао управо више но што наша музичка средина може дати. Јер, он је створио нарочиту прилику, нарочити хор и нарочити оркестар. Све ово ми у нашим обичним приликама немамо“.

Народно позориште у Београду, као једна од најзначајнијих цивилних културних институција у држави, имало је сталну сарадњу са војним оркестрима и Станиславом Биничким још од формирања Београдског војног оркестра, а у уговору из 1901. године који су потписали тадашњи управник Народног позоришта, комедиограф и књижевник, Бранислав Нушић и командир БВО Љуба Марковић стоји: „У овом позоришном оркестру не сме бити никада мање од 25 музиканата, који ће се служити државним инструментима и прибором за исте“. У истој години Бинички је у Народном позоришту дириговао тим оркестром у 82 представе.

Педагошка активност Станислава Биничког је, поред ангажовања у Српској музичкој школи, подразумевала и рад у музичкој школи „Станковић“ у којој се залагао за неговање вокалнo-инструменталне музичке традиције и континуирано образовање, не само певача и свирача, већ и учитеља певања и свирања. Такође је био ангажован и на Војној академији где је држао наставу из музичке теорије, прегледа историје музике и подучавања у певању родољубивих песама. Наставни програм је садржао наглашену етичку димензију, кроз вид истицања и неговања националног музичког идентитета. Циљ наставе је био развијање естетских и патриотских осећања, чиме је она, осим музичког, имала и васпитни карактер.

Околности Првог светског рата зауставиле су велике напоре Биничког да обезбеди одговарајуће услове за несметано функционисање војних оркестара у оквиру војног ресора и да одржи висок ниво стручног ангажовања Оркестра краљеве гарде. Догађаји који су уследили зауставили су и, започет процесом професионализације војске, покушај трајног осигурања системског образовања војно-музичких кадрова.

Године 1915, Бинички је заједно са војском прешао преко Албаније. На том тешком путу страдају многи музичари, изгубљена је комплетна музичка архива Оркестра краљеве гарде, као и већи део инструмената. Доласком на Крф, Бинички се ангажовао на реорганизацији ансамбала, набавци нових инструмената и обнови нотне архиве. Кренуло се од преписивања музичких партитура и расписивања композиција по оркестарским деоницама, како би војне музике што пре започеле свој рад. Спремност војног врха да у најкраћем року спроведе реорганизацију оркестара указује на високу свест о значају деловања војне музике у ратним условима. Оркестарски звук на бојном пољу снажно је подупирао моралну снагу војске и народа и неговао веру у основне националне вредности. Концерти за војнике и рањенике наше и савезничке војске, добротворне приредбе за избеглице, породице погинулих, за Црвени крст, наступи са српским позориштима у избеглишву, почасти приликом обележавања црквених и државних празника, представљали су вид музичког деловања у оквиру ког је било потребно развијати свест о осећању националне припадности, осећању родољубља и потреби очувања сопствене културе. Концертна турнеја Оркестра краљеве гарде у Француској, коју је је организовала српска влада, а предводио Станислав Бинички, допринела је да се Европа и свет упознају са српском културом, а српска војска и српски народ стекну велике симпатије народа савезничких земаља.

Након ослобођења, Бинички је са Оркестром краљеве гарде први концерт приредио 7. децембра 1918. године, а након тога, у циљу успостављања пријатељства између српског и осталих народа новоуједињене Југославије, пошао на шестомесечну турнеју наступивши у Вршцу, Белој Цркви, Новом Саду, Темишвару, Сомбору, Кикинди, Суботици, Осијеку, Загребу, Карловцу, Бјеловару, Љубљани, Сарајеву, Мостару, Сплиту, Макарској, Сињу, Дубровнику, Цавтату, Солуну.

Године 1920. Бинички одлучује да напусти службу у војсци и прелази у Министарство просвете, након чега оснива националну Оперу и постаје њен први директор. Улогу водеће музичке институције у музичком животу Србије и њене престонице, у годинама након одласка Биничког са дужности референта за музику Министарства војске, Оркестар краљеве гарде препушта оркестру Београдске филхармоније, али задржава домет добро обученог оркестра способног да изводи симфонијски програм.

Хоризонт музичког поља на којем је Станислав Бинички деловао и стварао несагледив је, а заслуге и значај његове музичке делатности нису довољно истакнуте. У деценијама након II светског рата, готово да је заборављено његово стваралаштво и допринос развоју српске музичке културе. Била је потребна дистанца, и временска и физичка, да бисмо се присетили ко је основао прву српску музичку школу, први српски симфонијски оркестар, националну Оперу, ко је творац прве српске опере. Постигнућа и степен његове посвећености раду не остављају сумњу да је, оно што је радио, чинио из огромне љубави према музичкој уметности и средини за коју га је приковала.

Занимљиво је да је од 1903. године, када је створио прву српску оперу „На уранку“, на посебно писани либрето Бранислава Нушића, па све до 1910. године, она изведена на сцени Народног позоришта свега шест пута. Након тога је нема на репертоару, готово, пуних 60 година, све до 26. септембра 1968. године, када ју је Народно позориште у Београду поново ставило на свој репертоар поводом стогодишњице Народног позоришта и педесетогодишњице оснивања Опере. Изгубљену оркестарску партитуру реконструисао је композитор Крешимир Барановић, а оперу режирао Јован Путник.

Када је, инспирисан победом српске војске у Церској бици, године 1915. у Ваљеву, компоновао чувену оркестарску композицију „Марш на Дрину“ и посветио је пуковнику Миливоју Стојановићу-Брки, страдалом команданту „Гвозденог пука“, Бинички је створио један од највећих симбола храбрости српског народа и његове војске, који надахњује сваку нову генерацију Срба и учи их части и витештву.

Станислав Бинички се повукао из јавног живота 1924. године да би се у тишини, у пуној животној снази, посветио стварању. Двадесетпетогодишњица његовог уметничког рада обележена је 3., 4. и 5. фебруара 1924. године, прославом у којој су учествовала сва београдска певачка друштва, целокупни музички ансамбл Опере и многи значајни уметници тог доба. Исказујући му поштовање и дивљење, уметници-извођачи су пред београдском публиком, том приликом, извели готово комплетан композиторски опус Станислава Биничког.

Под тмурним облацима II светског рата, у окупираном Београду, тихо и незапажено, Станислав Бинички је умро током сурове зиме, 15. фебруара 1942. године. Примерним и пожртвованим радом принео је себе највишим духовним идеалима просветитељског уздизања генерација Срба које наступају. Он, који је први заорао многе бразде на нашим музичким пољима, он, који је на њима узгајао културу колективног сећања и памћења, заслужио је да га памтимо. Војни музичари, свакако, хоће.

заставник прве класе Радослав Спасић
Репрезентативни оркестар Гарде

Референце:

Васиљевић, Маја. Српске војне музике у земљама савезника током Великог рата (1916-1918), Филозофски факултет универзитета у Београду. Доступно на: линку
Дујовић, Маријана (2011). Рецепција делатности Станислава Биничког. Семинарски рад писан у оквиру предмета Национална историја музике 1 под менторством ванр. проф. Др Татјане Марковић. Доступно на: https://www.fmu.bg.ac.rs/dokumentacija/elektronske_publikacije/25%20Marijana%20Dujovic.pdf.
Христић, Стеван (1910). „ Бетовенова Девета симфонија у Београду“ – Српски књижевни гласник, с.621.
Крајачић, Гордана (2003). Војна музика и музичари 1831–1945. Београд: НИЦ Војска.
Милановић, Биљана (2016). Европске музичке праксе и обликовање нације кроз креирање националне уметничке музике у Србији у првим деценијама XX века, Докторска дисертација на Филозофском факултету Универзитета у Београду,
Доступно на: https://fedorabg.bg.ac.rs./fedora/get/o:14196/bdef:Izvestaj/download.
Пејовић, Роксанда (1991). Станислав Бинички као диригент и организатор музичког живота у Београду. У: Зборник прилога за историју југословенске музике. Београд: ФМУ, 5-54.